prazne priče
nekada je ovaj grad bio haotičan, spor, prljav i pun života. nije bio savršen, ali je imao nešto što danas gotovo više ne postoji - ljude koji su zaista živeli u njemu, a ne samo prolazili kroz kadar.
grad nikada nije imao više “sadržaja”, a opet sve manje stvarnog života. svakog vikenda se otvara neko novo mesto, neka nova pažljivo dizajnirana scenografija za fotografisanje sopstvenog života. enterijeri su postali važniji od razgovora koji se u njima vode. dizajn važniji od atmosfere.
kadar važniji od sećanja.
beograd je dobio listening barove u kojima niko ne sluša muziku. idemo u galerije u kojima se umetnost koristi kao pozadina za networking. restorane u kojima hrana postoji da bi bila fotografisana. i tako, “odjednom”, grad je postao niz prostora koji ne nastaju iz potrebe ljudi da se sretnu, već iz potrebe tržišta da proizvede još jednu fotogeničnu lokaciju.
i možda upravo tu nastaje najveći problem - čovek više nije centar života.
gradove su oblikovali ljudi, njihove navike, opsesije, slučajni susreti, pa čak i njhove male tragedije i pijanstva koja su trajala do jutra. danas grad gubi u uličnoj tuči sa algoritmom.
ne mogu da se otmem utisku da se prostori više ne prave da bi u njemu neko ostao, već da bi kroz njega što više ljudi prošlo. da naprave fotografiju, potvrde da su bili tamo, da na trenutak izgledaju kao deo nečega..
sva ta mesta su toliko slično ista - isti beton i lampe, iste police sa japanskim vinilima koje niko ne pušta pažljivo, minimalistički meniji. ista pažljivo kontrolisana spontanost. deluje, da više niko ni ne pokušava da napravi nešto autentično, već samo dovoljno poznato da algoritam može odmah da ga prepozna.
instagram je nedvosmisleno promenio način na koji pokazujemo sopstvene živote, ali i način na koji živimo - dokumentacija “iskustva” važnija je od samog iskustva.
nekada si izlazio da bi sreo ljude. danas izlaziš da bi proizveo sadržaj.
zato nijedno novo mesto više ne postaje kultno. postaje samo trenutno marketinško-strateški popularno, a to… nije isto. kultna mesta nisu nastajala iz marketing strategije, već iz vremena, iz ljudi. iz priča koje su ostajale zalepljene za zidove. danas mesta stare brže jer su napravljena za trenutnu pažnju, ne za trajanje.
čak su i ona istorijski važna mesta u beogradu pretvorena u kulise sopstvene nostalgije. turisti fotografišu atmosferu koje više nema, dok grad pokušava da sakrije sopstvenu prazninu renderima sterilne budućnosti.
nestao je razgovor koji traje bez potrebe da bude snimljen. nestala je tišina bez potrebe da se popuni sadržajem. nestali su ljudi koji su umeli da sede satima negde bez potrebe da budu viđeni, van pogleda publike.
